Sokolski pregalac Stevo Žakula

Sokolski pregalac Stevan Žakula rođen je 26.12.1875. u Perušiću u Lici. Gimnaziju je svršio u Sarajevu, odakle je krenuo na filozofski fakultet u Gracu. U Gracu je bio u sokolskoj četi koju su obrazovali akademičari, koji su kasnije bili najoduševljeniji pobornici sokolstva u zemlji. Posle svršenih studija istorije i geografije vratio se 1896. u Mostar da bude nastavnik. Ušao je u društvo mostarskih književnika i nacionalnih radnika okupljenih oko lista „Zora”. (1) Pododbor Srpskog prosvetnog i kulturnog društva „Prosvjeta” u Mostaru, čiji je predsednik bio Aleksa Šantić, osnovao je 1903. Srpsko gimnastičko društvo „Obilić”. Prvi starešina bio je dr. Pero Ivanović, vođa Stevan Žakula, .... . (2)

Prvi starešina društva „Dušan Silni” u Sarajevu bio je bio je dr. Milan Jojkić, koji je kao medicinar na univerzitetu u Gracu obrazovao i predvodio sokolsko odeljenje univerziteta koje se zvalo „Dušan Silni”. Prvi vođa društva bio je Dimitrije Matejić koji je kao učitelj gimnastike vaspitao nekoliko generacija počev od Stevana Žakule. (3)

Žakula je u Tuzli zajedno sa nacionalnim radnicima Ristom Jeremićem, Vasom Ristićem i Miškom Jovanovićem osnovao Srpski soko 1905. O značaju rada Stevana Žakule u Tuzli najbolje govori izjava Miška Jovanovića : „Ja sam bio, dok nije došao Žakula u Tuzlu, lola i nisam se ničim bavio a on me je uzeo u svoje ruka i doterao, uveo me u Soko i napravio me je drugim čovekom. Time je on mene oslobodio od duševne tame i zla a tako sam i ja druge oslobađao privodeći ih Sokolu”. Miško Jovanović bio je starešina Srpskog sokola u Tuzli a Veljko Čubrilović tajnik. Išli su od sela do sela i propovedali : „U Sokolstvo za narod i slobodu !” Žakulinim zalaganjem osnovano je nekoliko sokolskih društava u Posavini od Zvornika do Doboja. (4) Prvi odbor Sarajevske sokolske župe izabran je u maju 1910. U odboru su bili starešina dr. Voja Besarović, vođa Stevan Žakula, zamenik starešine Đorđe Perin, tajnik Jovo Popović, zamenici vođe Dimitrije Matejić i Čedo Milić. (5) U okviru župe bilo je 40 društava u Bosni i Hercegovini. Kada je osnovana Srpska sokolska župa bosansko-hercegovačka 1908. Žakula je bio u njoj vođa od osnivanja do Prvog svetskog rata. U župi je bila uvedena komanda koju je napisao po uzoru komande srpske vojske. U Beogradu je Žakula bio član tehničkog odbora Saveza srpskog sokolstva. (6)

Stevan Žakula je bio među prvima uhapšen 1914. Kao razredni starešina Gavrilu Principu i drugovima od vlasti je smatran kao duhovni otac probuđene omladine. Žakula je za svoj junački stav na suđenju, osuđen na 5 godina robije. Prizivni sud je kaznu povisio na 8 godina. U tamnici je proveo 4 godine. Posle Prvog svetskog rata u Narodnom vjeću u Sarajevu vršio je dužnost šefa Narodne Odbrane za Bosnu i Hercegovinu. Istovremeno bio je starešina Sarajevske sokolske župe. Sarajevska sokolska župa je zajedno sa ostalim nacionalnim organizacijama, u kojima je učestvovao, Profesorskim udruženjem i njegovim bivšim đacima priredila mu je akademiju 14. juna 1925. (7) Delegacija Sokola i praških studenata na čelu sa Stevom Žakulom, starješinom Bosansko-Hercegovačke župe, krenula je 1.jula 1920. u Terezin da preuzme posmrtne ostatke sarajevskih boraca za slobodu. U delegaciji su bili i dr. Laza Popović, starešina Zagrebačke župe, i dr. Bogdan Vidović, vođa Bosansko-Hercegovačke župe. Celokupno stanovništvo Terezina dočekalo je delegate. Momenat rastanka terezinskog stanovništva sa posmrtnim ostacima heroja bio je dirljiv. Sanduci su bili okićeni cvećem i vencima. Dr. Popović govorio je u ime Saveza Sokola. Krenuli su za Prag, a sutradan, 2 maja 1920. sa sokolskim jugoslavenskim vozom preko Linca, Graca i Zagreba u Bosanski Brod. Tu su ostali sanduci do 6. maja, a potom u svečanim mrtvačkim kolima krenuli za Sarajevo. Prevezeni su posmrtni ostaci Gavrila Principa, Trifka Grabeža, Nedeljka Čabrinovića, Jakova Milovića, Mitra Kerovića i Neđ. Kerovića. Zajedno sa Danilom Ilićem, Veljkom Čubrilovićem, Miškom Jovanovićem, Markom Perinom i Bogdanom Žerajićem pokopani su u zajedničku grobnicu na groblju u Koševu. Na mestu atentata govorio je sa tribine Vasilj Grđić. (8) Povodom Svesokolskog sleta u Ljubljani 1922. Žakula je istakao da je dve i po hiljade mladih boraca u ratnoj opremi, predvođenih sokolima i oficirima vežbalo na sletu. Povodom toga istakao je : „ ... njihovo simbolično prikazivanje očajne i veličanstvene borbe za oslobođenje, izvedene pred očima našeg prvog Sokola i Vojnika, pretvara sokolsko sletsko vežbalište u novu velelepnu crkvu Gračanicu, .... Od Oslobođenja, gde god su se održavali naši veći sletovi, savezni ili župski, nigde se nisu održali bez učestvovanja vojske. U praksi su se, na taj način, divno primenjivali zaključci Novosadskog Sokolskog Sabora, a dostojnu krunu svemu stavio je na čelo naš ovogodišnji svesokolski Slet. .... i koliko tople nade uleva to za budućnost koja ide! Do nedavno smo mi tuđi robovi, bili kineskim zidom odvojeni od one vojske, u kojoj je naša sočna mladost uzaludno rasipala svoju snagu i svojim kostima beležila granice tuđe Imperije po ravnicama Pruta, Rajne i Poa. .... U nacionalnim radnicima ona je gledala direktne neprijatelje, u Sokolstvu ona je naslućivala bakcil svoje smrti. Naše Oslobođenje i Ujedinjenje oborilo je taj strašni zid, kojim su naši najlepši i najdraži bili od nas rastavljeni, i preko tih ruševina jurnulo je Sokolstvo naše punom snagom u vojsku, - ali u vojsku n a r o d n u. Oni koji su formirali tu našu narodnu vojsku primili su Sokolstvo oberučke u zagrljaj, i danas nas iz tog zagrljaja niko i nikad više neće moći rastaviti. Neka neprijatelji Sokolstva nazivaju taj naš nerazdruživi zagrljaj militarizovanjem Sokolstva, neka svesne patriote tvrde da je to posoljivanje vojske, ime i tumačenje njegovo sporedna je stvar pri grandioznoj zamisli bratske i zajedničke saradnje svih onih koji predstavljaju oličenu mladost ... zajedničkog istupanja zagrljenih hiljada Sokola i vojnika na ovogodišnjem Sletu. To je toliko dragocena posleratna naša nacionalna tekovina, .... Sad samo treba da iz uspeha ovogodišnjeg našeg Sleta povučemo sve konsekvencije do krajnih granica i da bez ostataka oživotvorimo veliku zamisao Novosadskog Sokolskog Sabora : da Sokolstvo bude neuniformisana vojska naša, a vojska uniformisano Sokolstvo naše. ... .” (9)


Neumorni starosta brat Stevo Žakula držao je predavanja šireći sokolsku misao. Nije se ograničio samo na područje Sarajevske župe, nego je obišao i održao predavanja u sokolskim društvima koja su pripadali drugim župama. Održao je predavanja u mestima : Bosanskom Novom, Bosanskoj Krupi, Bihaću, Brčkom, Zvorniku, Konjicu, Herceg Novom, Tivtu, Đenoviću i Kotoru. Na skupštini Sokolske župe u Sarajevu održane 4 februara 1923. prilikom izbora novog odbora župe, brat starosta Žakula izjavio je, da je sam silno opterećen mnogim društvenim dužnostima a naročito dužnosti načelnika sarajevskog sokolskog društva, zbog čega je molio, da ga ako je ikako moguće te godine skupština ne bira za starostu, predloživši, da mesto njega izaberu dugogodišnjeg vrednog i agilnog sokolskog radnika brata dr. Vojislava Besarovića, bivšeg starešinu Bosansko Hercegovačke župe, koji je po oslobođenju bio u službenoj misiji na strani i time bio sprečen da se bavi sokolskim radom. Skupština je predlog brata Žakule usvojila i nakon kraće pauze aklamacijom izabrala novi odbor. Žakula je izabran za zamenika načelnika i člana Časnog sokolskog suda. Na kraju skupštinskog rada, skupština je izrazila zahvalu bratu Stevi Žakuli na njegovom požrtvovanom i neumornom radu u svojstvu staroste župe. (10) Na III pokrajinskom sletu Sokolstva u Sarajevu 1924. razvijena je zastava podmladka župe. Razvijanje zastave podmladka Sarajevske župe bilo je 29 juna 1924. Zastavu je darovao starešina Sarajevskog sokolskog društva brat dr. Perišić. Načelnik sarajevske župe brat Steva Žakula primio je zastavu i predao izabranom zastavniku. (11) Učesnik sletova 1924. Stevan Žakula uočio je razlike između gradova u kojima su održani sletovi Sarajeva i Zagreba, ali je smatrao da sokolske falange imaju dovoljno snage da potisnu takva raspoloženja i učvrste proklamovano slovensko bratstvo i državno jedinstvo. Sokolstvo je predstavljalo u Jugoslaviji najmoćniju omladinsku organizaciju, kojoj je temelj bio bratstvo i jednakost a cilj fizičko jačanje i moralni preporod. Bili su vođeni od Slovenaca, najstarijih i najiskusnijih sokolskih pregalaca. Napredovali su ne samo u brojnom pogledu već i u pogledu tehničke spreme i idejnog usavršavanja. Imali su unutrašnje krize i vučenja u predratnu podvojenost, ali u svojoj celini nisu se zaustavljali ni sitnim nezadovoljstvima a pogled im je bio uperen u veliku budućnost. Svoju snagu i spremu sokoli su ispoljavali na sletovima. Od oslobođenja i ujedinjenja nije prošla ni jedna godina, a da se ne održe sletovi, bilo župski ili pokrajinski. Godina 1923. bila je namenjena unutrašnjem jačanju, konsolidaciji i održavanju župskih sletova. Sokoli su održali dva veća pokrajinska sleta 1924. jedan na Vidovdan u Sarajevu i drugi 15-17 avgusta 1924. u Zagrebu. Stevan Žakula istakao da su glavne misli pokretači održavanja dva sleta u jednoj godini i u mestima u kojima su održani da je Sarajevo već ušlo u istoriju kao mesto u kojem je planula prva varnica u izbijanju Prvog svetskog rata; Ono je bilo kolevka slobode i ujedinjenja. Nigde nije bilo podesnije da se održi opšti omladinski sastanak na dan desetogodišnjice početka krvavog kola i ponoviti sve ono što je u tom razmaku vremena stvaralo i događalo nego u Sarajevu. Sa druge strane snagu sokolstva i žilavost sokolskog rada trebalo je vidno pokazati u krajevima koji su za sokolstvo bili neuki. Zagreb je još 1919. bio određen za zborište II sokolskog sabora. Prilika se morala propratiti jačim tehničkim akcentom i snažnijom idejnom manifestacijom. U sokolskom životu Zagreb je počeo da se grčevito hvata jednog reterirajućeg položaja. U zagrljaju bratstva njega su uvek prolazili žmarci nelagodnosti. Sletom mu je trebalo dokazati pitomost bratstva i nelepotu podvojenosti. Oba sleta održana su po programu stručnih odbora koji su ih priređivali. Na oba sleta ispoljila se snaga sokolske žilavosti, izvežbanost mase i savršenost pojedinaca. Kroz ulice i sarajevske i zagrebačke grmele su sokolske hiljade. Unoseći u svest spokojstvo sutrašnjice. „Ko je imao prilike da vidi gusto svrstane falange pred sarajevskim Magistratom ili pred zagrebačkim kazalištem, ... ko je sa razumevanjem pratio sadejstvo vojske, taj je ostao isceljen kao da je „na vrelu bratstva oprao očinji vid”. Po Žakuli bilo je razlike između dva sleta Vidovdanski šareno Sarajevo plivalo je u razdraganosti i oduševljenju, ....Zagrebom je duvao prohladni nordijski povetarac; Sarajevo je bilo toliko svoje, koliko je Zagreb bio stran i tuđ. (12) Sokolsko društvo u Tuzli odlučilo je da se posmrtni ostaci obešenih prenesu i sahrane u grobnicu i da se podigne spomen-ploča. Uz svečanost prenosa kostiju obešenih spremano je i slavlje razvića župskog barjaka, kojeg je tuzlanskoj župi poklonio kralj Aleksandar. Sva je Tuzla dobila svečani izgled 18 septembra 1926. kada su održane obe svečanosti. Došao je i Stevan Žakula, osnivač tuzlanskog sokola. Učestvovao je na svečanostima predavanjem na akademiji o pređašnjem radu tuzlanskog sokola osnovanog 20 godina pre toga. Akademija je priređena u čast 20-godišnjice osnivanja Srpskog Sokola u Tuzli i 40-godišnjice Srpskog Pevačkog Društva „Njeguš”. Otvorio ju je Stajić govorom u kome je zahvalio Tuzli na izraženim simpatijama. Prota Janković, rektor, govorio je o radu Njeguša tokom 40 godina, a Žakula je govorio o postanku i radu Srpskog Sokola u Tuzli. Članak „Velike sokolske i narodne svečanosti u Tuzli” u „Sokolskom vjesniku župe zagrebačke” završen je rečima : „Neka je vječna uspomena onima, koji potvrdiše nacionalno i sokolsko uverenje – svojim životima i radom!” (13)

Od penzionisanja Žakula je stalno živeo u Beogradu. (14) Objavio je u Beogradu 1930. „Od Terezina do Sarajeva”. Sokolsko društvo Beograd VII osnovano je 5 februara 1932. na inicijativu uprave nacionalno-humane ustanove „Privrednik” u njihovim prostorijama u Lazarevačkoj ulici u Beogradu. Odlukom uprave „Privrednika” društvo je dobilo veliku salu u Šegrtskom domu za vežbaonicu. U Prosvetnom odboru sokolskog društva bio je tajnik Stevan Žakula. U Upravi Sokolskog društva Beograd VII 1934. bio je zamenik sekretara Stevan Žakula. (15)
U Beogradu su otvoreni tečajevi za vojnike članove sokolskih četa, dok su služili vojni rok. Cilj tečaja bio je da osposobi sokole sa sela za vodnike sokolskih četa. Prvi tečaj počeo je 15. marta 1932. Savezna uprava sokola poverila je nadzor nad nastavom u školi Stevanu Žakuli. Pregled svih nastavnih predmeta koji su predavani u školi štampani su u knjizi „Rukovodnik”. Svaki tečajac koji je završio tečaj dobijao je knjigu. Radi nadzora Saveza Sokola nad radom svršenih tečajaca uveden je „kontrolni list”, koji su popunjavala sokolska društva kojima su pripadale seoske čete i slale župama i Savezu. Posle tri godine školu je završilo 598 sokola. (16) Stevan Žakula je u ime uprave Saveza Sokola uputio poziv preko lista „Sokolski glasnik” tečajcima koji su svršili 1932. i 1933. I, II, III i IV tečaj da pošalju svoje adrese da bi im poslali knjigu „Rukovodnik” u kojoj su bila štampana sva predavanja. (17) Tečajeve je otvorao vođa nastave Stevan Žakula. (18)
Savez Sokola proslavio je 25 godina starešinskog rada Đure Paunkovića 22 decembra 1935. u Narodnom pozorištu u Beogradu. Kada je podignuta zavesa za dugim stolom sedelo je starešinstvo Beograd Matice u sokolskim odorama. Među delegatima bili su saradnici Đure Paunkovića u srpskom sokolstvu pre Prvog svetskog rata, koji su zbog sokolskog rada robijali u austrijskim tamnicama. Među njima dr. Laza Popović, dr. Voja Besarović, Stevan Žakula i Milan Teodorović. U sredini stola bio je Đura Paunković. Stevo Žakula je u ime predratnih bosansko-hercegovačkih sokola, koji su stradali zbog svog sokolskog rada i veza sa Srbijom, pozdravio Paunkovića. (19) Stevan Žakula je svoju borbu protiv Austro-Ugarske Monarhije opevao u u svom spevu „Sokolska buna na Bečke dahije” izdatom u Beogradu 1936. Pevao je o Ljubi Jovanoviću : „Dok je meni Jovanović Ljube, Krivošijske puške nepromašne”. (20) Na proslavi 30 godišnjeg rada Sokolskog društva Tuzla 1 decembra 1937. prisustvovali su ministar šuma i ruda Bogoljub Kujundžić, Đuro Paunković, dr. Laza Popović, Đura Brzaković, Stevan Žakula, Staja Stajić i dr. Milorad Dragić. (21) Prilikom sahrane Đure Paunkovića Stevan Žakula oprostio se kao poslednji u ime starih sokolskih saboraca i saradnika. (22)


Žakula je preminuo 21 maja 1939. Tog dana je do podne, radio narešavanju važnih sokolskih pitanja, pa je vedar, bodar i nasmejan otišao kući da se odmori i posle podne nastavi rad. Celu nedelju i ponedeljak do podne, sokoli, prijatelji i poštovaoci su dolazili u Savez Sokola da se poklone telu brata Žakule. Tužna povorka je u 16 časova, 22 maja 1939. pošla iz Saveznog doma na Terazijama, ulicom Kralja Milana do Vaznesenske crkve. U povorci je nošeno 17 venaca, a svirale su naizmenice sokolska i vojnička muzika. Oko kovčega su bili podoficiri i sokoli iz Bosne i Hercegovine. Pred kovčegom je bila jedna četa vojnika i sokola sa zastavom SSKJ i Sokolske župe Beograd. U povorci su bili vojska, sokoli, ugledni nacionalni i prosvetni radnici, predstavnici nacionalnih i kulturnih organizacija, građani i prijatelji, komandant Beograda arm. đeneral Petar Kosić, đeneral Jovan Kukavičić, ministar Dušan Letica, ministar dr. Bogoljub Kujundžić, senator dr. Uroš Krulj, admiral Dragutin Prica, đeneral Dušan Cvetković, đeneral Ljuba Maksimović, profesor univerziteta dr. V. Ćorović, zamenik starešine SSKJ dr. Vladimir Belajčić, đeneral i starešina Sokolskog društva Beograd-Matica Andra Petrović i drugi. Opelu su prisustvovali pored sveštenika i episkop Gornjo-Karlovački Sava, episkop Tuzlanski Nektarije i episkop Štipski Simeun. Pred crkvom su se oprostili : dr. Milorad Dragić u ime Uprave SSKJ, Nikifor Todić u ime Sokolske župe Tuzla, Božidar Zečević u ime „Narodne Svesti” i „Prosvete”, Mirko Tomović u ime društva „Bosna” i Hamid Kurtović u ime Sokolskog društva Gacko. Na grobu su govorili braća Jova Perenčević u ime Sokolske župe Banja Luka, Mehmed Huskić u ime Sokolske župe Sarajevo, Radoslav Princip u ime nacionalne bosanske omladine, Ivan Kaluđerčić u ime Sokolske župe Cetinje, Voja Todorović u ime prijatelja a Ivan Sedlaček u ime činovnika SSKJ. Svi su govornici istakli zasluge Žakule i značaj njegove ličnosti kao sokolskog prednjaka, nacionalnog borca i vaspitača omladine. (23) Borio se protiv Austro-Ugarske Monarhije za ujedinjenje sa Srbijom i Crnom Gorom. Kad je stvorena Kraljevina SHS prilikom sletova uočio je da postoje sredine koje ne prihvataju ujedinjenje. Smatrao je da će uska saradnja sokola i vojske nadvladati otpore tih sredina. Umro je 1939. pa nije doživeo da vidi slom Kraljevine Jugoslavije u Aprilskom ratu 1941. Život, rad i borba Steve Žakule može da posluži kao primer današnjoj omladini kako se pregara i bori za otadžbinu.
Saša Nedeljković
član Naučnog društva za istoriju zdravstvene kulture Srbije

---

Napomene :

1. „Brat Stevan Žakula – petdesetgodišnjak”, „Sokolski Glasnik”, Ljubljana, 15. avgusta 1925, br. 12-16, str. 123, 124; Momir G. Sinobad, „Stevan Žakula”, „Oko sokolovo”, Beograd, 6 juni 1939, br. 6, str. 60;
2. Petar D. Pavlović, „Srpski Soko”, Srpsko Sarajevo, 1999, str.67-70; „Razvitak srpskog Sokolstva u Bosni i Hercegovini“, uredio Ante Brozović, „Sokolski zbornik“, Godina I, Beograd 1934, str. 111;
3. „Razvitak srpskog Sokolstva u Bosni i Hercegovini“, uredio Ante Brozović, „Sokolski zbornik“, Godina I, Beograd 1934, str. 111;
4. Dušan M. Bogunović, „Braća Miško Jovanović i Veljko Čubrilović”, „Sokolski Glasnik”, Ljubljana, 31. januara 1924, br. 2, str.14;
5. „Razvitak srpskog Sokolstva u Bosni i Hercegovini“, uredio Ante Brozović, „Sokolski zbornik“, Godina I, Beograd 1934, str. 111, 112;
6. „Brat Stevan Žakula – petdesetgodišnjak”, „Sokolski Glasnik”, Ljubljana, 15. avgusta 1925, br. 12-16, str. 123, 124; Momir G. Sinobad, „Stevan Žakula”, „Oko sokolovo”, Beograd, 6 juni 1939, br. 6, str. 60;
7. „Brat Stevan Žakula – petdesetgodišnjak”, „Sokolski Glasnik”, Ljubljana, 15. avgusta 1925, br. 12-16, str. 123, 124; „Br. Stevan Žakula”, „Bratstvo”, Osijek, juni-juli 1939, br. 7-8, str. 148, 149; Momir G. Sinobad, „Stevan Žakula”, „Oko sokolovo”, Beograd, 6 juni 1939, br. 6, str. 60;
8. „Prenos kosti Vidovdanskih heroja”, „Rad”, Dubrovnik, 10. jula 1920, br. 34, str. 3; Dr. Laza Popović, „VII Češki Svesokolski Slet u Pragu g.1920.”, „Sokolski Glasnik”, Zagreb, 1920, br. 7, str. 326;
9. St. Žakula, „Sokolskoj vojsci.”, „Jugoslovenski sokolski kalendar” 1923, Izdanje u Ljubljani 1922, str. 49, 50, 51;
10. „Sokolska župa u Sarajevu”, „Sokolski Glasnik”, Ljubljana, mart 1923, br. 3-4, str. 127;
11. M.V j ć., „III pokrajinski slet Sokolstva u Sarajevu”, „Sokolski Glasnik”, Ljubljana, 1924, br. 12-13, str. 147-151;
12. St. Žakula, „Dva sokolska pokrajinska sleta.”, „Kalendar-almanah Prosveta,”za godinu 1925, Sarajevo, str. 216, 217;
13. D.M.B, „Velike sokolske i narodne svečanosti u Tuzli”, „Sokolski vjesnik župe zagrebačke”, Zagreb, oktobar-novembar 1926, br. 10 i 11, str. 216-218;
14. Momir G. Sinobad, „Stevan Žakula”, „Oko sokolovo”, Beograd, 6 juni 1939, br. 6, str. 60;
15. „Sokolsko društvo Beograd VII”, „Sokolski Glasnik”, Ljubljana, 13 januara 1933, br. 3, str. 4; Uredio Ante Brozović, „Sokolski zbornik, I”, Beograd, 1934, str. IX;
16. „Izveštaji za 5 redovnu glavnu skupštinu Saveza Sokola Kraljevine Jugoslavije u Beogradu 12 maja 1935, str. XLIII, 13, 15;
17. Stevan Žakula, „Poziv tečajcima škole za obuku vojnika za vođe sokolskih četa”, „Sokolski glasnik”, Ljubljana, 1 januara 1934, br. 2, str. 2;
18. „Tečajevi za vodnike sokolskih četa Saveza SKJ”, „Sokolski glasnik”, Ljubljana, 13 decembar 1935, br. 47, str. 1;
19. „Proslava sokolskog jubileja starešine brata Đ. Paunkovića u Beogradu”, „Sokolski Glasnik”, Ljubljana, 1 januara 1936, br. 1, str. 2;
20. Stevan Žakula, „Sokolska buna na Bečke dahije”, Beograd, 1936, str. 11;
21. I.B, „Skupština Sokolskog društva Tuzla”, „Sokolski glasnik“, Beograd, 29 januar 1938, br. 4, str. 3;
22. „Sahrana brata Đure Paunkovića”, „Sokolski Glasnik”, Beograd, 27 avgusta 1938, br 31, str. 3-7;
23. Momir G. Sinobad, „Stevan Žakula”, „Oko sokolovo”, Beograd, 6 juni 1939, br. 6, str. 60;