Pregaoci društva Prosvjeta iz Sarajeva

Srbi su kao i ostali narodi u Austro-Ugarskoj Monarhiji, mogli da osnivaju svoja društva. Osnovali su Dobrotvorne zadruge Srpkinja, Srpsko privredno društvo „Privrednik”, Prosvjetu, Srpsku Zoru i srpska pevačka društva. Društvo „Prosveta” osnovano je u 1902. u Sarajevu u cilju podizanja narodne inteligencije, a sve to u borbi protiv tuđinske prevlasti. Na proglasu za osnivanje Kulturnog društva „Prosveta” u Sarajevu bilo je potpisano 29 akademski obrazovanih građana. Davali su stipendije za studiranje na univerzitetima u Austro-Ugarskoj Monarhiji. Kasnije su tražili od vlade da mogu da promene pravila i da daju stipendije za studiranje u inostranstvu. Od osnivanja društva srpski svet postepeno je uviđao korist od kulture. Posle Aneksije Bosne i Hercegovine 1908. srpski narod osetio je opasnost i pregao je sve snage da se odbrani. Kulturno društvo „Prosveta” imalo je 1910. 6.500 članova u Bosni i Hercegovini. Osnovni kapital društva bio je 350.000 kruna, a budžet za 1910. bio je 105.000 kruna. Osnovalo je „Savez Srpskih Zemljoradničkih Zadruga” i društvo „Privreda”. Osnivanje društava podstakla je privatna inicijativa i izdržavale su se jedino iz privatnih sredstava. Radilo je na osnivanju srpskog centralnog novčanog zavoda u Sarajevu koji se osnivao sa 6,000.000 kruna osnovnog kapitala. Od toga je trebalo u prve dve godine biti uplaćeno 3,000.000 kruna. Poređenja radi do tada je radilo u Bosni i Hercegovini 18 srpskih novčanih zavoda sa 2,645.675 kruna osnovnog kapitala. Risto Radulović je u Referatu na Sveslovenskom kongresu u Sofiji održanom u leto 1910 i objavljenom časopisu „Pregled” istakao o značaju tih društava : „Pomoću ovih društava moći će se s većim uspjehom poraditi da se srpski narod Bosne i Hercegovine što jače prosvjetno i privredno podigne. Prosvjećen i kulturno jak narod moći će lakše odoljeti svima navalama sa strane, kojima je veoma izložen.” (1) Prema podacima iz knjige „Agrarna politika u Bosni i Hercegovini” od Đorđa Krstića pre Prvog svetskog rata bilo je osnovano 128 srpskih zemljoradničkih zadruga. Udružile su se u Savez srpskih zemljoradničkih zadruga 1911. Pre Prvog svetskog rata bilo je u Bosni i Hercegovini 26 srpskih novčanih zavoda sa oko 10 miliona kruna, 5 miliona rezervnog kapitala, i 8 miliona uloga. Srpska centralna banka u Sarajevu odmah nakon osnivanja 1912. od svog ukupnog kapitala od 3 miliona kruna stavila je na raspolaganje Savezu srpskih zemljoradničkih zadruga oko 600.000 kruna a malo kasnije još 200.000 kruna. (2) Srpska centralna banka iz Sarajeva delovala je i izvan granica Bosne i Hercegovine. Savez srpskih privrednih zadruga je zajedno sa Srpskom Štedionicom u Zadru, Srpskom Štedionicom u Dubrovniku, Srpskom Bokeškom Štedionicom u Kotoru, Srpskom Kreditnom Zadrugom u Budvi, Srpskom Kreditnom Zadrugom u Herceg-Novom, Risanskom Kreditnom Zadrugom u Risnu, Srpskom Kreditnom Zadrugom u Kninu, Srpskom Kreditnom Zadrugom u Kistanjama, Srpskom Kreditnom Zadrugom u Skradinu i Srpskom centralnom bankom za Bosnu i Hercegovinu 1913. osnovao Srpsku centralnu banku za Primorje u Dubrovniku. Sem osnivača banci je pristupilo 120 novih družinara iz redova srpskih privrednika. Na osnivačkoj skupštini, 14 decembra 1913. konstituisana je banka sa 130 družinara, sa upisanim kapitalom od 500.000 Kruna. Banka je preuzela aktivu i pasivu Centralne kase. Na čelu uprave Banke bio je dr. Antun Puljezi. (3)

Risto Radulović je smatrao da je za narod bila važna moć prilagođavanja prilikama, koje se stalno menjaju. Takođe je bio važan smisao za sistematski organizovan rad. Za njega je postojala opasnost da dolaskom Austro-Ugarske u Bosnu i Hercegovinu dođe do odnarođavanja. Patrijalhalna tradicija, razdeljen život na provincije, varoši i sela bili su prepreka za razumevanje novog duha. Predhodne vođe srpskog naroda bile su ograničene na očuvanje srpske crkve i škole. Za njega takva borba je bila blagotvorna, ali nedovoljna. Zbog toga su Srbi u Bosni i Hercegovini izgubili vreme i trebali su da nadoknade izgubljeno vreme. Predlagao je da se upozna narodni život i radi na stvaranju organizacija na svim poljima : uvođenje zemljoradničkih zadruga, štednja, osvajanjem trgovina, zanata, otvaranjem štedionica i banaka. Trebalo je podići selo i osvojiti varoši. Uporedo sa podizanjem ekonomske snage trebala je da raste i potreba za školom i knjigom. U svom članku „Kako da radimo” istakao je primer uspešne borbe Poljaka u Nemačkoj i Čeha u Austriji. (4)


Kulturno društvo „Prosvjeta iz Sarajeva” od svog osnivanja 1902. uvek je naročitu pažnju pokazivalo prema srpskim sokolima. Pomagalo je novčano sokolska društva, slalo prednjake na sokolski tečaj u Prag i omogućavalo nabavku gimnastičkih sprava. (5) Čeda Milić je istakao da se u narodu posebno posle aneksije Bosne i Hercegovine, osećalo ropstvo i izgubljena sloboda. Društvo Prosvjeta bila je narodna odbrambena kula, organizovala rad na školovanju inteligencije, koja je trebala da čuva vezu grada sa selom. Bacila se prva svom snagom na organizovanje sela. Pomagala je srpske sokole i seoske pobratimske čete, pomažući ih materijalno i moralno. Nije razlikovala interese đaka i seljaka, ni svoje organizacije od sokolske. Pomagala je srpske sokole i osnivanje seoskih pobratimskih četa, pomažući ih materijalno i moralno. Počela je sa vaspitanjem dobrih vođa iz seoske omladine, održavanjem sokolskih, zadružnih i analfabetskih tečajeva. Time je ujedinila nacionalno-kulturni pokret u jednu celinu. Na proslavi desetogodišnjice 1912. u Sarajevu istupale su seoske čete Pobratima iz Bosanske Krajine i Hercegovine. Čeda Milić je zaključio „da samo ona organizacija narodu služi koja inteligenciju sa selom združi.”(6) Pododbor Srpskog prosvetnog i kulturnog društva „Prosvjeta” u Mostaru, čiji je predsednik bio Aleksa Šantić, osnovao je 1903. Srpsko gimnastičko društvo Obilić. Da bi podstakao osnivanje novih društava Obilić je izvodio vežbe i u drugim gradovima (Sarajevo, Čapljina ...). Posle posete Obilića 1906. Sarajevu, grupa srpskih pregalaca u Sarajevu okupljena oko Prosvjete i lista „Srpska riječ” osnovala je Srpsko gimnastičko društvo „Dušan Silni”. (7)

Na proslavi desetogodišnjice Prosvete održanoj u Sarajevu septembra 1912. učestvovali su u velikom broju sokoli i pobratimi. Velika nacionalna manifestacija održana je u Sarajevu nedelju dana pre objave balkanskog rata. Na proslavi utvrđeni su zadaci sokola i pobratima u danima, koji su bili na pomolu.(8) Cvetko Đ. Popović istakao je da su dani proslave Prosvete 21. i 22 septembra 1912. predstavljali datum u životu Srba Bosne i Hercegovine. Silna povorka sokola i pobratima (trezvenjaka) i mnoštvo naroda doprinelu su da oseti snagu naroda. Istakao je : „Osetili smo se kao deo nacionalno svesne celine. Svaki deo proslave uveravao nas je da nismo sami, već da postoje hiljade i hiljade koje sistematskim radom teže istom cilju kao i mi. Istina, njihov put činio nam se suviše spor, suviše zaobilazan, ali ipak cilj je bio isti i to nam je ulivalo poverenje i snagu. ... Ali najjači utisak ostavila je na nas muzika beogradskog Sokola. ... To je bilo dovoljno da se odmah među nama raširi vest da je to cela muzika Kraljeve garde preobučena u sokolsku uniformu. Ludi od radosti, po ceo dan smo jurili za tom muzikom, a kad zasvira „Srbijanci i Bosanci svoju zemlju brane” i „Hej trubaču s bojne Drine” ni stotine policajaca nisu nas mogli sprečiti da kličemo „Živela Srbija”, a najsmeliji i najodlučniji vikali su i „Živio kralj Petar”. Osetili smo u sebi neku snagu, pa smo postali odjednom i ponosniji i odvažniji. Gotovo isto tako delovala je na nas i muzika iz Dubrovnika. Od sokola u maršu naučili smo pesmu „Herceg-Bosno mati, nemoj tugovati”, koju smo posle stalno pevali prilikom manifestacija i demonstracija. .... . Dani „Prosvjetine” proslave ulili su hrabrost i onima malodušnima koji su se do tada pri svakoj javnoj akciji držali po strani. U svima srpskim đačkim udruženjima počelo se raditi sa više volje i poleta.” (9)

Delegacija „Dušana Silnog” iz Dubrovnika je zajedno sa „Dubrovačkom Građanskom Muzikom” došla u Sarajevo na „Prosvjetinu“ proslavu. Stigli su u Sarajevo oko 9 sati uveče. Delegati „Dušana Silnog” marširali su glavnom ulicom oko barjaktara Ivankovića iz Trebinja, pred njima su išli dr Laza Popović i Voja Živanović, srpski generalštabni pukovnik, a za njima svi sokoli. Muzika je svirala „Oro kliče sa visine”. Zvuke muzike pratila je pesma prisutnih, ali umesto reči : „Mi smo s tobom Svetozare Miletiću!” moglo se jasno čuti : „Mi smo s tobom Petre Karađorđeviću !”(10) Risto Radulović je u svom članku „Proslava desetogodišnjice Prosvete” istakao važnost uzajamne akcije svih srpskih kulturnih društava. Društva su trebala da se svojim radom nadopunjuju, da čine celinu, čiji delovi su vršili svoje uloge po srpskim krajevima. Trebali su da ujedine srca onih na Timoku i onih ukraj Gruža (na Jadranskim moru), onih na Uni, na Vardaru, iz Skadra na Bojani, na Moravi, ... . Smatrao je da će na taj način srpski narod prebroditi sve granice koje su ga rastavljale. „Prosveta” je propovedala samopregorenje i solidarnost kao najveću nacionalnu vrlinu. Za to je ona stvorila najveću organizaciju u Bosni i Hercegovini. (11)

Prilikom proslave desetogodišnjice „Prosvete” u jesen 1912. u Sarajevu pokrenula je „Prosveta” pitanje saradnje glavnih prosvetnih organizacija u cilju jačeg rada na prosvećivanju. Pozvani su : Matica Srpska u Novom Sadu, „Prosveta” u Sarajevu, Kulturna Liga u Beogradu i „Srpska Zora” u Dubrovniku. Izabran je odbor od delegata četiri društva, kome je stavljeno u dužnost da pitanje saradnje prouči i donese konkretan predlog na sednicu odbora, koji se trebao održati u Novom Sadu. (12) Na predlog „Prosvete” bilo je proglašeno kulturno ujedinjenje srpskog naroda u obliku Saveza kulturnih ustanova-matica iz svih srpskih zemalja. (13) Dr. V. Bakić je 1910. primetio da su izdavale i rasprostirali knjige u srpskom narodu Matica srpska, Srpska Književna Zadruga i Akademija nauka. Postojali su fondovi i zadužbine : Kolarčev fond, Čupićeva zadužbina, Zadužbina D. Stamenkovića. Potpomagali su srpske škole „Društvo Svetog Save” i „Prosveta”. Davali su stipendije siromašnim učenicima Fond Save Tekelije i srpski narodni fondovi u Sremskim Karlovcima. (14) Pored srpsko-pravoslavnih crkvenih opština najviše zasluga za širenje pismenosti u Bosni i Hercegovini imalo je društvo „Prosveta”. Društvo je izdavalo Prosvetine bukvare i otvaralo anafabetske tečajeve. Uoči Prvog svetskog rata „Prosveta”, srpske zemljoradničke zadruge, sokoli i pobratimi umanjivali su štetan uticaj mehana uverivši široke slojeve stanovništva o potrebi pismenosti. Uticale su i zemljoradničke zadruge, koje su osnovane u : Glinici 1910; Velikoj Rujiškoj, Otoci, Pritoci i Hašanima 1911; Velikom Radiću i Gudavcu 1913; Lipi, Dobroselu, Buševiću i Jasenici 1921; a u Rujnici 1922. (15)

Balkanski rat i Prvi svetski rat prekinuli su tu akciju. Za vreme Prvog svetskog rata članovi Prosvete u izgnanstvu štampali su u Ženevi Almanah Prosvete. (16)

Obnovljena „Prosveta” je posle Prvog svetskog rata nastavila sa svojom inicijativom prekinutom ratom. Glavna skupština „Prosvete” 1919. odlučila je da se najpre ustanove veze sa srpskim kulturnim društvima u Beogradu i Novom Sadu, sa kojima je rad bio započeo. Delegat „Prosvete” održao je krajem 1919. sastanak sa predsednicima Kulturne Lige u Beogradu i Matice Srpske u Novom Sadu. Na sastanku je utvrđena potreba da se organizuje prosvetni rad privatne inicijative. Nije utvrđeno na koji bi se način izvršila organizacija. Prosvetinoj skupštini održanoj leta 1919/20, podnesen je izveštaj o stanju pregovora. Skupština je zaključila da „Prosveta” nastavi akciju u započetom pravcu. (17) „Srpska Zora“ iz Dubrovnika stopila se 1923. sa sarajevskom „Prosvjetom”. (18)

Sa objavom rata 1914. nastao je zastoj u radu zadruga. Neke su zadruge propale, da se nikad ne podignu. U Savezu srpskih zemljoradničkih zadruga bile su učlanjene 174 zadruge sa 12.906 zadrugara sa kapitalom od 12,240.000 dinara. Bio je jedini savez u zemlji koji je poslovao bez gubitka. Na skupštini je zaključio fuziju sa Glavnim Savezom srpskih zemljoradničkih zadruga u Beogradu. (19) U Severnoj Dalmaciji počeli su prikupljati članovi, imenovati poverenici gde je bilo manje članova, a birati odbori gde je bilo više članova. Slan je list, držala su se predavanja uz skioptikon-aparat, obilaziti sela sa putnim kino-aparatom. U dvadesetak sela bili su poverenici „Prosvete”, a u desetak mesta formirani su odbori. Najaktivniji je bio odbor u Šibeniku. Dr. Pero Slijepčević sekretar „Prosvete” za narodno prosvećivanje, a kasnije profesor fakulteta u Skoplju, pisao je odmah po završetku Prvog svetskog rata knjigu : „O savremenom vaspitanju naroda”, proučavajući metode rada kod naprednijih naroda i zadržavajući se posebno na danskom i engleskom primeru. Danska, koja je 60-tih godina 19 veka bila na ivici propasti, je onda dobrom organizacijom rada postala najnaprednija zemlja na svetu. I sve to zahvaljujući Gruntvigu, Kolbu i drugim pionirima u narodnom prosvećivanju. (20)


Glavna skupština „Prosvete” održana 1921. dala je precizan program rada u narednim godinama. Pomoć „Prosvete” bila je ili pomoć pojedincima, đacima i šegrtima, da ih osposobi za život, kako bi jednom bili korisni sebi, svome narodu i državi ili za kulturno obrazovanje za šire narodne mase kroz podizanje obrazovanja odraslih. Od „Prosvetinih” đačkih domova bilo je 10 đačkih domova. Od toga 2 doma za učenice srednjih škola u Sarajevu i Mostaru, i 8 za učenike srednjih škola : 2 u Sarajevu, po jedan u Mostaru, Banja Luci, Tuzli, Foči, Gacku i Bosanskoj Gradišci. Bilo je smešteno 1924. 292 učenika i 80 učenica, od toga 107 besplatno. Ostali su plaćali potpuno ili delimično određenu taksu. Prosveta je 1924. imala stipendiste : 2 u visokim školama i 96 u srednjim školama. Osim toga izdala je jednokratnu potporu za 133 đaka. Za sve to izdala je 1924. 1.612.259 dinara. Od ove svote izdala je Prosveta 942.259 dinara, a od đaka u domovima prikupljeno je 670.000 dinara. „Prosveta” je indiraktno pomagala šegrte preko Srpske trgovačke zanatlijske omladine u Sarajevu. Omladina je imala šegrtski dom, kome je „Prosveta” ustupila besplatno kuću. Osim toga taj pokret je pomagala Prosveta sa godišnjom pomoći 20.000 dinara. To je bilo pomaganje pojedincima. Drugi deo bili su : „Prosvetini” tečajevi za nepismene. „Prosveta” je izdala bukvar ćirilicom. Pored toga delili su na zahtev i bukvare latinicom. Siromašni su dobijali besplatno. U 1924. bilo je poslano 7.800 bukvara i to 4.328 u vojsku raznim komandama za tečajeve i 3.472 građanima. Prosveta je nagrađivala učitelje koji su držali tečajeve. Prosveta je organizovala 1924. 44 tečaja i to 29 za građanstvo i 15 za vojsku. Prosvetina štampa : Glasnik društva Prosvete, izlazio je svaka dva meseca, 2 kalendara „Prosvete”, jedan za širu publiku sa cenom od 12 dinara, i drugi veći za 25 dinara. Kalendar Prosveta je po oceni stručne kritike ocenjen kao najbolji u zemlji. Prosvetine knjige za narod 1924. bile su 2 sveske svaka u 2.000 primeraka : Kraljević Marko u narodnim pričama od S.M. Mijatovića sa 14 slika od P.Šaina i knjiga istorija oslobođenja i ujedinjenja jugoslavena od dr. V. Popovića.

Radila je Prosvetina Centralna biblioteka u Sarajevu, sa čitaonicom koju je besplatno stavljala svakom na raspoloženje, a sem toga Prosvetine knjižnice 87 stalnih, 36 pokretne biblioteke i 9 filijala Srpske centralne biblioteke u Sarajevu. U svim knjižnicama bilo je 49.108 knjiga. Biblioteka je 31. maja 1924. imala 13.771 knjigu u 16.743 sveske. Prosvetina predavanja 1924. a) Predavanja Gligorija Petrova, propovednika, 204 predavanja u 77 mesta pred 28.700 slušalaca o 35 različitih tema. b) Predavanja uz prijekcije 9 skioptikona, 2.700 projekcionih slika i 62 gotova predavanja. U 1924. bilo je 138 predavanja u 28 mesta sa 35 raznih tema. Može se reči početak narodnih univerziteta. v) Prosveta je imala svoj kino. U 1924. održalo 86 predstava sa 15 različitih filmova u 154 raznih mesta pred 54.400 slušalaca. Prosveta je 1924. priredila škole za seoske domaćice u 4 sela u trajanju od 3 meseca. Za školu davala je država stručnu učiteljicu, Prosveta pomoćnu učiteljicu, sav kuhinjski pribor, organizovala školu i vodila nadzor, selo je davalo stan za školu i prehranu za učenice i učiteljicu. Škole su držane u Bijelom Polju (Mostar) sa 11 učenica, Laminci (Gradiška) sa 11 učenica, Razboj (Gradiška) sa 15 učenika, Donji Poplat (Stolac) sa 16 učenica. Učenice su imale od 14 do 27 godina. Za te razne poslovena prosvećivanju odraslih Prosveta je utrošila 316.450 dinara. „Prosveta” je 1925. imala 140 odbora i do 200 poverenika. Bilo je 20.000 članova, 600 dobrotvora sa ulogom od 1.000 dinara, 6.000 utemeljivača sa ulogom od 300 dinara, i do 14.000 pomagača i prilagača sa godišnjim iznosom od 12 ili 36 dinara. Budžet „Prosvete” za 1925. bio je 2.500.000 dinara. (21) Odmah posle oslobođenja počela se razvijati jača organizacija Prosvete u Americi. Počeli su se osnivati novi odbori. U Americi je bilo 16 mesnih odbora i do 20 poverenika Prosvete. Odbori su bili u : Čikagu, Bjut, Anakonda, Okland, Sent Luis, Mineapolis, Čarles Siti, Geri, Njujork, Čisholm, Tonopa, Kuperino, Pulman, San Pedro, Đuno, Vilmington. Poverenici su bili u : Los Anđelos, Vatsonvil, Klovis, Portevil, Enđelos Kemp, Suter Krik, Ditrojt, San Dijego, San Francisko, Loven, Bizbi, Kasper, Dekalb, Milvoki, Blokton, Snet-Paul, Ventura, Saut, Bend, Lid i Pitspurg. Za prvih 5 godina posle oslobođenja došlo je Prosveti iz Amerike 1,416.000 dinara. Ukupni prilozi za Prosvetu bili su 7.800.000 dinara pa su prilozi iz Amerike činili 18%. Za Prosvetu je to bila velika pomoć koju je priložio pretežno siromašni svet. Posle oslobođenja bila su dva velika dobrotvora i to : Srpsko Dobrotvorno Društvo Sv. Save br. 31 Srpskog Saveza Svesne Srbadije u St. Paulu u Minesoti koje je priložilo 50.000 u obveznicama prvog državnog zajma i Vaso L.Ćuković iz Denvera u Koloradu koji je priložio Prosveti u gotovini 25.000 dinara. (22)

U Sokolani (Sponza) u Dubrovniku Grigorije Petrov održao je 30. 9. 1922. predavanje na temu „Vaspitač naroda”. U listu „Dubrovnik” objavljeno je da će u prostorijama Srpskog dubrovačkog pjevačkog društva „Sloga” 1 oktobra 1922. držati predavanje „Traženje ljudi” a 2 oktobra „Traženje čovjeka”.(23) Simo Mirković je na Glavnoj skupštini Prosvete izabran počasnim članom Prosvete. Ovo je bio drugi slučaj da Glavna skupština Prosvete bira počasnog člana. Prva je bila velika dobrotvorka srpskog naroda Adelina Pavlija Erbi. Simo Mirković je bio prva generacija velikoškolaca koji su osnovali Prosvetu, tako da je Mirković delovao u Prosveti od osnivanja. U Apelu na srpski narod pri osnivanju Prosvete koju je potpisalo 29 svršenih velikoškolaca iz Bosne i Hercegovine jedan od potpisnika bio je Mirković. U Bihaću gde se tada nalazio Mirković je udario prve temelje Prosvete u ovome mestu. Gde god se nalazio Mirković je radio za Prosvetu. Premešten u Sarajevo Mirković je izabran 1910. za podpredsednika Glavnog Odbora Prosvete, a 1912. za predsednika. Od tada je Mirković bio stalno na čelu Glavnog Odbora Prosvete. U Prvom svetskom ratu je Mirković zbog svog rada za Prosvetu bio gonjen. Prvi radnici Prosvete su bili osuđeni zbog veleizdaje na Banjalučkom procesu. Među ovima je bio prvi Mirković. U tamnicama je proveo nekoliko godina, gde je izgubio zdravlje. Posle oslobođenja stavio se na čelo Prosvete i ostao predsednik Glavnog Odbora Prosvete. (24)
U Sarajevu je bila proslavljena 25-godišnjice „Prosvete” 19, 20 i 21. avgusta 1927. Ti dani su bili ispunjeni svečanim sednicama, akademijama, sokolskim javnim časovima i fudbalskim utakmicama. Održan je pomen umrlim članovima „Prosvete”. Izvršni odbor Crvenog Krsta na sastanku 12. avgusta 1927. odlikovao je Prosvjetu ordenom „Crveni Krst”. Predsednik Sarajevskog oblasnog odbora Crvenog Krsta dr. Ivan Pavičić, koji je prisustvovao proslavi u ime Glavnog odbora Crvenog Krsta, uručio je orden na proslavi. Za vreme balkanskog rata Sarajevska „Prosvjeta“ je zajedno sa drugim srpskim kulturnim ustanovama u Bosni i Hercegovini za tri meseca prikupila i poslala priloga u rublju i novcu Srpskom Crvenom Krstu u vrednosti od milion zlatnih kruna.(25) Na proslavi su bila brojno zastupana sokolska društva svih župa iz Bosne i Hercegovine i Zapadne Srbije. Brat Petar Slijpčević, u svom referatu o popularnim predavanjima, istakao je da su, po njegovom mišljenju sokolska društva bila najpodesnija da Prosveta stupi sa njima u vezu i pomoću njih širi prosvećenost u narodu, održavajući zajednički popularna predavanja. Sokolska društva trebala su da u tome sarađuju sa Prosvetinim pododborima i poverenicima. (26) Članovi nevesinjskih seoskih sokolskih četa iz župe Mostar (118) nastupali su na Prosvetinoj proslavi u Sarajevu. (27)

Prikom proslave 25-godišnjice „Prosveta” je pokrenula na Prosvetinoj akademiji ponovo pitanje saradnje glavnih prosvetnih organizacija u cilju jačeg rada na prosvećivanju. Doneta je rezolucija : „Da se osnuje Savez glavnih prosvetnih udruženja u celoj Kraljevini, koji će prema svojim statutima pratiti i proučavati pitanje narodnog prosvećivanja, davati zakonodavnim telima obrazložene predloge za unapređenje narodnog prosvećivanja i rukovati svojim naročitim prihodima, odobrenim opštinskim prirezima za narodno prosvećivanje i državnom pomoću.” Na proslavi stogodišnjice Matice srpske nastavljena je rasprava. Diskusija je vođena na konferenciji delegata prosvetnih udruženja, izabran je Odbor od 9 izaslanika najvećih kulturnih društava : Srpske K. Akademije nauka, Kulturne lige, Prosvetne zvezde, Vodnikove družbe, Matice hrvatske, Jadranske Straže, Matice srpske, Književne zadruge i „Prosvete”. Odbor je trebao da donese nacrt Pravila Saveza prosvetnih udruženja u Jugoslaviji. Zamoljen je Albert Bazala, predsednik Matice hrvatske, da na temelju nacrta Matice srpske i Prosvete i na temelju diskusije vođene na konferenciji sastavi nacrt pravila. Sa konferencije izdata je rezolucija koja je pročitana na svečanoj sednici Matice srpske : „Na konferenciji prosvetno-kulturnih društava i ustanova cele naše Kraljevine, okupljeni prilikom proslave Stogodišnjice Matice srpske u Novom Sadu, dana 12-XII-1927, izjavljena je jednoglasna želja, da se stvori Prosvetni Savez naših kulturnih društava i ustanova. Tom Savezu bila bi svrha, da organizuje rad na narodnom i društvenom prosvećivanju, sa više sistema i uzajamne pomoći. Da se to postigne, povereno je jednom užem odboru da izvrši nacrt pravila i da ih predloži na predlog i odobrenje svima društvima u državi, koja se bave kulturno-prosvetnim radom.” Ali, većina članova Matice hrvatske dezavuisala je svog predsednika Bazalu, upravo na tom pitanju. Početkom leta 1936. pokrenuo je Glavni odbor „Prosvete” ponovo pitanje saradnje glavnih prosvetnih organizacija u cilju jačeg rada na prosvećivanju. Vodeći računa o situaciji Glavni odbor „Prosvete” poveo je akciju da se koordinacija rada srpskih kulturno-prosvetnih ustanova, a s tim da bi bila očuvana potpuna samostalnost svakog društva. Sastavio je Glavni odbor „Prosvete” nacrt Pravilnika o uređenju i radu Saveta srpskih kulturnih i prosvetnih društava i ustanova u Jugoslaviji i predložio da se konferencija za stvaranje ovog Saveta održi u Beogradu 28 novembra 1937. Na konferenciji je bio izabran Akcioni odbor koji je trebao da na osnovu nacrta pravilnika o uređenju Saveta srpskih kulturnih društava, koji je sastavila Prosveta, a koji je na konferenciji primljen u načelu, i uzimajući u obzir sugestije drugih društava, sastavi nacrt pravila Saveta. Akcioni odbor je sazvao 27 februara 1938. osnivačku skupštinu. Održana je 26 februara 1938. predkonferencija delegata pojedinih društava, na kojoj je temeljno prodiskutovan nacrt pravila koje je sastavio Akcioni odbor.

Dr. Vojislav Besarović, starešina Sokolske župe SarajevoNa osnivačkoj skupštini bio je usvojen nacrt pravila sa izmenama usvojenim na predkonferenciji i izabrana privremena uprava Saveta, koja je trebala da radi do odobrenja pravila, kada je trebala biti sazvana prva skupština Saveta. (28) Krajem 1937. održana je u Beogradu prethodna konferencija za osnivanje Saveza srpskih kulturnih i prosvetnih društava. Izabran je akcioni odbor, a šira konferencija, na kojoj je trebalo da se izabere izvršni odbor planirana je 27. februara 1938. na Svetog Savu. Konferenciju je otvorio potpredsednik glavnog odbora „Prosvjete” iz Sarajeva dr. Voja Besarović. Iz njegovog govora o ciljevima Saveza list „Dubrovnik” preneo je: „Životni interesi cijelog našeg naroda ... su tražili i traže da se prosvjećenost kao bitni uslov svakog narodnog, duhovnog i kulurnog napretka u svima slojevima naroda što više i što brže proširi ... Po mišljenju naših najistaknutijih javnih radnika.... željeni maksimum uspjeha i regulisanja pravilnog rada privatnih kulturno-prosvjetnih ustanova i društava ... postići će se najsigurnije ako se formira vrhovno tijelo koje će davati poticaja i impulsa za pojedine kulturno-prosvjetne akcije, pa određivati i iznalaziti sredstva i metode za ostvarivanje tih akcija; tijelo koje će raditi na regulaciji međusobnog odnosa pojedinih privatnih ustanova i društava, na podjeli rada među njima, kao i njihovoj međusobnoj kolaboraciji; tijelo koje će savjetom, a po mogućstvu i materijalno pomagati pojedine privatne ustanove i društva u njihovom radu; tijelo koje će našim zvaničnim i državnim prosvjetnim nadleštvima biti pomagač i savjetnik u njihovoj akciji na polju prosvjećivanja i sprovođenja opšte prosvjetne politike. I najposlije forum gdje će se raspravljati i pretresati pojedini problemi naše opšte prosvjetne politike pa nastojati da se ti problemi i riješe.” Na konferenciji Maticu srpsku iz Dubrovnika zastupao je profesor univerziteta u Beogradu Vladimir Ćorović. (29) U prostorijama Srpskog kulturnog kluba u Beogradu 27. februara 1938. održan je sastanak srpskih kulturnih društava i ustanova iz Jugoslavije. „Maticu Srpsku“ iz Dubrovnika zastupao je dr. Vladimir Ćorović. Na sastanku je osnovan Savez srpskih kulturnih društava. Osnivačkoj skupštini prisustvovali su izaslanici društava i ustanova : Srpske kraljevske akademije, Matica srpskih iz Novog Sada i Dubrovnika, Srpske književne zadruge, Kola Srpskih Sestara, Kolarčevog univerziteta, Srpskog kulturnog kluba, sarajevske „Prosvete“, Privrednika, Saveza narodnih univerziteta iz Južne Srbije i Spasićeve zadužbine. Izabrana je privremena uprava u koju su ušli Pavle Popović; dr. Vladimir Ćorović; Slobodan Jovanović; Rusomir Janković, predsednik Kasacije; Dragiša Vasić; dr. Vasa Čubrilović; Mirka Grujić za Kolo srpskih sestara; dr. Voja Besarović za „Prosvetu“; dr. Aleksandar Moč za „Maticu Srpsku“ u Novom Sadu; dr. Milan Vlajinac za Zadužbinu Nikole Spasića; Avram Filipović za „Privrednik“; Svetozar Barbić za „Maticu Srpsku“ iz Dubrovnika i Prvoslav Slankamenac za Savez narodnih univerziteta iz Južne Srbije. (30) Majka atentatora Danila Ilića, Stoja Ilić sahranjena je 25 marta 1939. u Sarajevu u prisustvu vojnih i civilnih vlasti, sokolskih i kulturnih društava i nepregledne mase sveta. Na pogrebu je učestvovala sokolska muzika. Na grobu je Nikola Trišić održao govor u ime „Prosvete” i u ime drugova Danila Ilića. (31) Stevan Žakula je umro 21 maja 1939. Na sahrani se u ime „Narodne Svesti” i „Prosvete” oprostio Božidar Zečević. (32)

Društvo „Prosveta” osnovano je u 1902. u Sarajevu u cilju podizanja srpske inteligencije. Davalo je stipendije radi studiranja na univerzitetima. Nije stalo na tome nego je radilo na omasovljavanju srpskih društava na selu, pomažući osnivanje zadruga, sokolskih društava i pobratimskih trezvenjačkih četa... . „Prosveta” je propovedala samopregorenje i solidarnost kao najveću nacionalnu vrlinu. Proslava desetogodišnjice Prosvete održana u Sarajevu septembra 1912. ohrabrila je i do tada neodlučne. Nisu se ograničili na područje BiH, nego su težili da se povežu sve srpske zemlje. Punih 25 godina „Prosveta” iz Sarajeva nastojala je da ujedini srpska kulturna društava i ustanove. Akciju su presekli balkanski i Prvi svetski rat. Posle Prvog svetskog rata inicijativa je nastavljena u Jugoslaviji. Pokušala je saradnju sa Maticom hrvatskom, ali su oni odbili. Početkom leta 1936. pokrenuo je Glavni odbor „Prosvete” ponovo pitanje saradnje glavnih prosvetnih organizacija u cilju jačeg rada na prosvećivanju. Vodeći računa o situaciji Glavni odbor „Prosvete” poveo je akciju da se izvrši koordinacija rada srpskih kulturno-prosvetnih ustanova, a s tim da bi bila očuvana potpuna samostalnost svakog društva. Potpredsednik glavnog odbora „Prosvjete” dr. Voja Besarović bio je istovremeno starešina Sokolske župe Sarajevo. Nacionalni radnici su pred izbijanje Drugog svetskog rata pokušali da ujedine svoje snage kako duhovno tako i materijalno. Posle Aprilskog rata i uspostavljanja NDH „Prosvjeta” i njeni članovi našli su se na udaru ustaškog režima. Pošto se istorija često ponavlja važno je da se širi slojevi naroda upoznaju sa uspesima i neuspesima u radu društva Prosveta.

Saša Nedeljković
član Naučnog društva za istoriju zdravstvene kulture Srbije

---

Napomene :

1. „Risto Radulović Rasprave i članci”, Beograd, 1940, str. 82, 86, 112;
2. Đorđe Krstić, sudija vrhovnog suda, „Agrarna politika u Bosni i Hercegovini”, Sarajevo, 1938, str. 96;
3. „Soko”, Njujork, septembar 1913, br. 9, str.222 ; prof. Mirko Ležaić, „Istorijski pregled Severne Dalmacije”, str.57, „Severna Dalmacija nekad i sad”, Beograd, Glavna zadruga za narodno prosvećivanje, 1939; Šesti zbor zadruga, str.3,4,8,9,12,15-17,20,54,57, Izdanje i naklada Saveza srpskih privrednih zadruga na Primorju, Srpska Dubrovačka Štamparija, Dubrovnik, 1913; Srbobran, narodni srpski kalendar za godinu 1913, Srpska štamparija u Zagrebu, str.39;
4. „Risto Radulović Rasprave i članci”, Beograd, 1940, str. 86-90;
5. „Prosvetin” poklon sokolskim četama”, „Sokolski glasnik“, Ljubljana, 27 maja 1931, br. 22, str. 3;
6. „Put sokolstva u selo”, Izdanje Saveza Sokola Kraljevine Jugoslavije, Mostar 1935, str. 3, 4, 12, 13;
7. Petar D. Pavlović, „Srpski Soko”, Srpsko Sarajevo 1999, str.67-70;
8. Dr. Vojislav Besarović, „Sokolstvo i trezvenost”, „Sokolski Glasnik”, Ljubljana, 1. decembar 1930, br. 30, str. 3;
9. Cvetko Đ. Popović, „Sarajevski Vidovdan 1914.”, Prosveta, Beograd, 2014, str. 25, 26, 27;
10. „Spomenica 25. godina sokolskog rada u Dubrovniku”, Sokolsko društvo Dubrovnik, Dubrovnik, 1929, str.110;
11. „Proslava desetogodišnjice Prosvete”, „Risto Radulović Rasprave i članci”, Beograd, 1940, str. 112-114;
12. „Akcija društva „Prosvete” oko osnivanja Saveza srpskih-kulturnih društava i ustanova”, „Knjiga za sokolsko selo”, Mostar, Juni 1938, br. 6, str. 109;
13. Pero Slijepčević, „Risto Radulović, život i rad”, „Risto Radulović Rasprave i članci”, Beograd, 1940, str. XLII;
14. Dr. V.Bakić, „Srpsko rodoljublje i Otačastvoljublje”, Beograd, 1910, str. 84;
15. Milan Karanović, Sarajevo, „Prosvećivanje naroda ”,Uredio Vojislav Gaćinović, „Kalendar-Almanah Prosveta 1925. izdalo društvo Prosveta, Štamparija „Obod” Sarajevo, str. 194;
16. Sekretar Lazo Matić, „Šta smo radili za poslednjih 20 godina”, „Severna Dalmacija nekad i sad”, Beograd 1939, str. 81;
17. „Akcija društva „Prosvete” oko osnivanja Saveza srpskih-kulturnih društava i ustanova”, „Knjiga za sokolsko selo”, Mostar, Juni 1938, br. 6, str. 109;
18. „Srpska zora”, „Sveznanje”, Narodno delo, Beograd, 1937, str. 2179;
19. Đorđe Krstić, sudija vrhovnog suda, „Agrarna politika u Bosni i Hercegovini”, Sarajevo, 1938, str. 100, 118;
20. Sekretar Lazo Matić, „Šta smo radili za poslednjih 20 godina”, „Severna Dalmacija nekad i sad”, Beograd 1939, str. 82;
21. V.G, „Jedna godina rada „Prosvete”, Uredio Vojislav Gaćinović, „Kalendar-Almanah Prosveta 1925. izdalo društvo Prosveta, Štamparija „Obod” Sarajevo, str. 218, 219;
22. V.G, „Prihodi Prosveti iz Amerike pre oslobođenja”, Uredio Vojislav Gaćinović, „Kalendar-Almanah Prosveta 1925. izdalo društvo Prosveta, Štamparija „Obod” Sarajevo, str.219, 220;
23. „Grigorije Petrov opet u Dubrovniku”, „Dubrovnik”, Dubrovnik, 30 Septembra 1922, br. 77, str. 3;
24. V.G, „Simo Mirković.”, Uredio Vojislav Gaćinović, „Kalendar-Almanah Prosveta 1925. izdalo društvo Prosveta, Štamparija „Obod” Sarajevo, str. 216, 217;
25. „Prosvjetina 25-godišnjica”, „Glasnik Crvenog Krsta Srba, Hrvata i Slovenaca”, Beograd, Juli-Avgust 1927, sveska 7.-8., str. 229, 230;
26. Stevo Žakula-Sarajevo, „Sokolstvo i narodno prosvećivanje”, „Sokolski vjesnik župe zagrebačke”, Zagreb, oktobar i novembar 1927, br. 10 i 11, str. 138;
27. „Sokolska župa Mostar”, „Sveslavensko sokolstvo”, Beograd, 1930, str. 126;
28. „Akcija društva „Prosvete” oko osnivanja Saveza srpskih-kulturnih društava i ustanova”, „Knjiga za sokolsko selo”, Mostar, Juni 1938, br. 6, str. 110;
29. „Savez srpskih kulturnih društava”, „Dubrovnik”, Dubrovnik, 4 decembar 1937, br. 45, str. 3;
30. „Osnovan je Savet srpskih kulturnih ustanova i društava ...“, „Pravda“, Beograd, 28.februar 1938, str. 8; „ Savez srpskih kulturnih ustanova”, „Dubrovnik”, Dubrovnik, 5 marta 1938, br. 9, str. 2;
31. „Smrt Stoje Ilić“, „Sokolski glasnik“, Beograd, 31 mart 1939, br. 13, str. 5;
32. Momir G. Sinobad, „Stevan Žakula”, „Oko Sokolovo”, Beograd, 1 juni 1939, br. 6, str. 60;