Čudna neka simbioza

Ama, da mi je nekad neko rekao da ću ja u svom sopstvenom životu imati još nekog u sebi da ga delim sa njim, poslao bih ga tamo, bar u vražju mater. Tako danas ispada da ja i MS (multipla skleroza) kao različita «bića» živimo u nekoj tesnoj, ali trajnoj zajednici, da se družimo iz dana u dan i idealno slažemo. A nije baš tako. I opet, ko zna, možda i jeste, jer jedno od drugoga niti uspevamo niti možemo da se oslobodimo.

A svemirska vrteška se okreće svakome od nas i život krči puteve kroz žaropeke lavirinte. Neko i uspe da nađe izlaza iz toga bespuća i nastavlja da živi u vencu obaveza i nadanja. Jer, ipak, snovi nas čuvaju i daju onu poslednju nadu da će i nama jednom svanuti, da ćemo se osloboditi onog drugog što je u nama i što nas iz dana u dan sve jače pritiska i guši. A dotle, bolest će u nama još uvek rasti kao nevidljiva paučina i derati nam telo kao rana koja se ne da videti golim okom. I neko reče da želje sve prepreke lome, i daj Bože da bude tako, da izađemo jednom iz svog praznog nedohoda. Sve dotle, živećemo u svom nespokoju i hraniti se gorkim, oporim oskorušama. To nevidljivo u nama nas svakodnevno gasi kao sveću, a mi se ne damo. Borimo se da ne smetamo i onima koji nas okružuju i zbog kojih i živimo. Trudimo se da decu izvedemo na put, da im hleb u ruke damo, iako, kao i svi ostali, pored bolesti, imamo i mi i drugih svakodnevnih i problema i briga. Izdržati, nema nam druge! «Uživajmo» u ovom prokletom životu punom nadanja i strasti. Kažem, strasti. Pa ona je u svakome od nas, pa bio on zdrav ili bolestan.

Taj nesporazum između nas i bolesti, traje u nama godinama. Ko će koga, nego svoj svoga, lepo kaže naš narod. I mi udaramo jedno po drugom svom žestinom. Nekada u toj borbi kao pobednici izađemo mi, a nekada bogami i MS. Obori nas s nogu i opet tako u krug. A o smrti i ne razmišljam. Uopšte me se ne tiče, jer, rekao sam, moje želje i nade u meni, sve prepreke lome. Mazi nas tako nesreća naša iz dana u dan i mi se upinjemo svim silama da se odrodimo od našeg životnog saputnika, da ne ostanemo tamo u nekoj nigdini zatravljeni, jer ipak, trava sve nadjača.

I zato, svako treba da učini ono što zna i može, da iza svog života ostavi neki trag, da je i bio i postojao na ovom svetu. Eto, ja nešto pišem. Možda će nekad, neko to i čitati i setiti me se da sam i ja bio, makar i majušni delić ovog sveta. A kad bi svako bar toliko učinio za svoju decu i narod, bilo bi i to dosta. Bar bi popunili neke praznine koje su drugi učinili i, donekle, ispravili njihove greške ili neostvarene prohteve.