Ko nije to doživio taj se ne zna Bogu moliti

ZAGREB - Na Dan proboja jasenovačkih logoraša SKD "Prosvjeta" Zagreb podsjetila je na kratki osvrt naše banijke Monje Jović o razlozimo zašto je nastao film "Zaveštanje", daleko najbolji recentni filmski prikaz sumraka ljudskog uma u vrijeme NDH.

"Zašto smo morali da snimimo ZAVEŠTANJE? Desno od učitelja stoje Desanka i njena sestra Ruža, iz porodice Vukmir, iz sela Brđana, na brdovitoj Baniji. Bistre su i svetlooke, seoska deca koja na ovoj slici ne slute da će neko u danima koji slede odvesti učitelja, Srbina, u nepoznatom pravcu i da će ga zameniti učiteljicom pogodnije nacionalnosti. Ne znaju da će se u školu potom doći katolički sveštenik da pokrsti ceo taj razred malih šizmatika. Ne znaju da će se tom prigodom u njima podići takva prestravljenost da će neki od njih pokušavati što duže da održe hostiju u ustima kako bi je ispljunuili prvom prilikom, u strahu od trovanja. Još neki mesec kasnije, dok se Desanka i Ruža sa dva mlađa brata budu skrivale u obližnjoj šumi, vojnici u crnim uniformama odvešće iz kuće majku, baku i djeda, strica i strinu i malog brata od tri godine. Oni se nikad više neće vratiti sa tog strašnog mesta, iz te noći duše. Desanka, kao najstarija, sa svega 10 godina, poneće trogodišnjeg brata na leđima i nosiće ga tako ceo rat, po zbegovima, boreći se sa glađu i hladnoćom, u pratnji mlađe sestre i još jednog brata. Vratiće se na zgarište i graditi život, kao i svi ostali tih teških godina, sa anđeoskom dušom umorene majke da ih pazi. Ponekad će se setiti dana kad su se fotografisale sa učiteljem, dana kad je sve još bilo u slutnji, školske godine 1940/41.

Tako je to za generacije nas sa Banija, Korduna, Kozara. Vi to na nama ne vidite, ali svi mi nosimo tog mlađeg brata na leđima, umnoženog u duše staraca, brkatih domaćina, žena i male dece. Kad u oči pogledamo našu decu, ona nam odgovore pogledom nekog našeg dede-strica koji je sa tri godine, ruku povezanih žicom, ništa ne razumevajući, otišao da se ne vrati. I u tom prtljagu na leđima oni su mirni. Ne meškolje se i ništa ne govore. Ali su teški dabogsačuva. Nama neprijatno da ih zamolimo da nam siđu sa leđa, jer znamo da nemaju gde da odu. Gde će, na čija će leđa, ako ne na naša?

Zato ZAVEŠTANJE. Da bi prtljag postao malo lakši. Samo malo, malo lakši. Jer tako smo umorni od tog nošenja i moramo da ga malo podelimo, ko hoće da ga na sebe primi. Ipak je to nežan, pitomi teret nedovršenih života. Takav teret koji vam ispravlja držanje i kad ga jednom ponesete, možete hodati uspravno zauvek."


{youtube}7S4ExfFxydc{/youtube}