Krumpjer iz tiganja

Ilustracija | Foto: Taken / PixabayDošao sam kući iz škole i na brzaka se presvuko jer idem na trening nogometa. U sobi se pomoli mati i reče:

– Ajde sine, eno sam ti ispekla krumpjera. Neš ići gladan đikati.

– Sad ću mati, eto me.

Sjeo ja za sto, a na stolu se igra nekoliko muva, ili su samo radoznale, pa ispituju teren, to one ponajbolje znaju. Mati spusti tiganj s krumpjerom preda me. On zamiriša i svojim mirisom nadmaši i najljepša i najukusnija pečenja... ma osjeti se do drugog sela.

A on sav ponosan što je dobro ispao, onako žut, narandžast, isprsio se u tiganju i mami slinu na usta. Pečen baš onako kako volim.

Privučem tiganj, kakvi tanjur il' šta slično, jelo se iz tiganja i zinu kao da lopatu turam u usta, a ne žlicu. Žvakajući pogledam u mater i onako toplim pogledom joj dam do znanja da je ukusan i da sam joj zahvalan što mi je spremila jelo. Ona odma skoči i nareže malo slanine, onako tanko kako samo ona zna, te me upita oću li još šta uz to. Neću ništa, a i da oću nema ništa, al' eto ona svedno pita.

Krumpjera iz tiganja i slaninice, kuš bolje. Žvaćem ja one velike zalogaje, kao da će mi neko oteti, krumpjer se topi u ustima, al' slanina se malo opire, ne da se...

A ja pođem ustati, žurim, pa opet sjednem jer se nisam dosta najo. Kako se ja više žurim tako se ona slanina sve više zatiče za zube, a krumpjer... krumpjer se ne opire, on lijepo klizi niz grlo... pa naravno, jedem ga svaki dan, već smo stari prijatelji, kompe. I tako ubacim još dva-tri zalogaja u usta i onda se punih, masnih usta napijem vode iz kante, a na cimenti ostane masni otisak mojih usta.

Uputim se prema školi, al pošto sam se na leteći najo i nisam sve ni sažvako kako treba, počne mi se stomak buniti. Taman sam došao pred školu i dođe mi muka, mučnina. Šta ću sad, pomislim u sebi, baš sad, kud baš sad da mi se smuči. Al' onda mir, muk, sleže se krumpjer, umiri se slanina, a ja zajaši loptu, pa ožeži. Izđika se ja kao nikad dotad, dade dva gola, pljeskaše mi, hvališe me... al znam ja da nisam samo ja zaslužan za taj uspjeh... pa krumpjer je tu, slanina je tu… da ne bi njih ne bi bilo ni đikanja.

Ja sav onako kočoperan, isprsit... u nekim kratkim hlačicama i majčici i sa pola tenisice-pola cipele na nogama. Nije se baš moglo odrediti koja je to vrsta obuće jer bile su izgažene ko tenisice, a zamazane ko neke kaljače. Kosa mi nemirna, kovčava pala na znojavo čelo.

Volio sam taj nogomet, to ćeranje i ganjanje lopte... a možda ja to nisam toliko ni volio nego me spašavalo da opravdano odem od kuće bar na sat i po - dva, a da mi niko ne popuje. A valjalo je uteć malo od kuće, jer jedino si tako mogao izbjeći neke okokućne obaveze, a bilo ih je na pretek...

Idem kući, onako polako, laganice, umornim korakom jer izđikao sam se baš dobrano. Smišljam šta ću reći kod kuće kako je bilo, da bi opravdao što me puštaju da ganjam loptu baš sad kad je posla na selu preko glave... a kad ga nema???

Čim sam ušao u avliju, kad će ćaća:

– Šta si se tako zajapurio, es letio? A neka si... aj sad popravi vratnice u šljivaru, krave sve potrgale.

Radmila Paripović