Jedno julsko jutro piše o jednom avgustovskom

Jedno julsko jutro piše o jednom avgustovskom...i mnogim drugim jutrima...koja su prošla i koja dolaze...o onima koji su ih dočekali i onima koji nisu imali tu priveligiju...

..i ne mora svaki put da bude na taj dan...baš na taj bezumni datum...jer nisu samo tog dana krenuli da nas iskorene...tada je bila samo čista egzekucija, iz korena...ozvaničena.

Decenije tamnih noći satkane su u to avgustovsko jutro...

Pripreme su bile revnosno uzgajane...tkano je to...debelim šavovima, da slučajno ne popusti negde...

Ciklusno ponavljanje bilo je na snazi...a mi revnosno slepi...jer to nam je običaj...a pamćenje konstantan pobačaj.

Ne bih u drevnu prošlost...mnogo je...

Ali eto, malo su nas terali na braću sa one strane Drine, malo tupili oštrice na grkljanima glinskih Srba, edukovaše nas u Gradini da nas razgrade...e,pa bio je to vraški univerzitet...pomislio bi poneki čovek da smo položili...makar sa prolaznom ocenom...ali ne....mi padom dokazasmo da baš ništa nismo naučili...

Sve mislim...biće lakše sledeće godine...sve znam, tešim ono neutešno u sebi...

Sve računam, mora doći neki porez na sve to, opet...ko da naplati...kad smo im dali blanko račune, da rade sa nama šta im volja i nevolja...šta im podanički umovi ište...a mi...mi ćemo nekako pronaći put do smraDine karte...sanjaćemo srp i čekić...moliti za novog maršala, i ako ikako može duže od doživotnog...maštati o novoj braći sa starim navikama, o jednistvu neograničenih razdora medju nama, kako bi se što dublje dodvorili, jer ispada sva krivica u tome što su neki uspeli da preteknu, pa se usudiše i poneki glas da izuste...i kako sada da im ometamo svu sreću podsećanjem da je neko od nas, tamo daleko i ne tako davno, ipak, postojao...

Kako da ih pitamo zašto na mestu Bogorodice niče njihov dom...pod barjakom pod kojim su sa toliko olujnih naleta uletali u nedra tih užasnih ljudi...tih poganih Srba što se drznuše da kažu da postoji ograničena mogućnost, da ih još ponegde, ima...

Kako da ih pitamo za objašnjenje, reč po reč, kad se u Poreč mora...

Kako da ih pitamo zašto njihovi jastrebovi stvoriše Jastrebarsko...jer rovoska borba teče za neki smeštaj, a Rovinj ne sme da čeka...možda ne daj Bože ode negde...

Kako da ih pitamo odakle ta iskonska mržnja prema nama...kada hrastov grad baš nas za goste želi...valjda se uželeo starih stopala predaka, jer potomoci te korake retko znaju...

Teško je razumeti to...makar meni...jer tamo gde sam ja pristigao na ovaj oronuli vilajet koji se još uvek i ne zadugo, svetom naziva...sva nemoć se svela na moć da nam o grlima rade kamama...pred Bogom...na Boga ne misleći...jer valjda tih Bogova ima više...pa valja ubiti Boga u Srbima...poželjno je što surovije...jer šta znam...možda njihov Bog to nagradi...a vrlo verovatno nije bilo ni važno ni kako, ni zašto, ni koliko jer to su samo Srbi i ništa više.
Vreme odmiče i lagano ističe...na ovaj ili onaj način...a ova moja peta decenija planetarnog bitisanja je gotovo tri decenije u istom onom podsvesnom režimu rada...koji svaku noć poznatim glasom ponavlja tu svetu reč...Glina...koji svakim novim jutrom čuje eho od noći pre, Glina..Glina...Glina...

Taj grad...zemljom prodrman, potresen pod teretom ko zna koliko grehova, izručen ništavilu, pod čeljustima zaborava zarobljen...i dalje je onaj mali, a najveći, banijski...nekadašnji biser...koji moje srce i moja duša zove, kućom...makar u mojoj mašti.

Sve ostalo su samo prenoćišta koja zavolimo ili zamrzimo malo više ili malo manje...

Jeste...ovo pretakanje misli na papir, pa na ekran itekako zvuči konfuzno...jer kako bi drugačije bilo, realno...kad se u meni vodi bezbroj epskih bitaka izmedju osećanja, sećanja, prisećanja...sete i tuge...euforije i stagnacije tečne misli...besa i shvatanja...nesreće i bola, drame i horora...užasa koji je eksplodirao tog avgusta i tog jutra...kolone prokletih...bitka oprosta i osvete...bitka mržnje i ljubavi...

Nekako, ni sam nisam siguran kako...u meni, gotovo uvek pobedi ona bolja strana...ono pravo slavlje...a to je ljubav...koja ne mora prevashodno biti upućena ni prema kome...već prvenstvo prolaza ima ka samoj sebi...jer voleti ljubav je pobeda sama po sebi.

Naši umovi, naša tela i naš duh nisu stvoreni kako bi bili obuzeti mržnjom, jer mržnja normalnom ne prija. Naše pogonsko gorivo je ljubav i to je suština. Bar bi trebala da bude. Nemojte mi verovati na reč, samo pogledajte u sebe i oko sebe. Dajem reč da ima primera.

Ljudi bi trebalo da su bolji od zla...a ovi drugi...neka im njihovo zlo...to je sve što mogu da poseduju.

Za kraj ovog skromnog i posve iskrenog pisanija...Srbi...dodjite k sebi...dok nije kasno i dok još imate kome..

Večna slava i večni mir svima onima koje je život odneo na drugu stranu...da li tamo daleko ili ovde tako blizu...Jedno julsko jutro piše o jednom avgustovskom...i mnogim drugim jutrima...koja su prošla i koja dolaze...o onima koji su ih dočekali i onima koji nisu imali tu priveligiju...
..i ne mora svaki put da bude na taj dan...baš na taj bezumni datum...jer nisu samo tog dana krenuli da nas iskorene...tada je bila samo čista egzekucija, iz korena...ozvaničena.

Decenije tamnih noći satkane su u to avgustovsko jutro...

Pripreme su bile revnosno uzgajane...tkano je to...debelim šavovima, da slučajno ne popusti negde...

Ciklusno ponavljanje bilo je na snazi...a mi revnosno slepi...jer to nam je običaj...a pamćenje konstantan pobačaj.

Ne bih u drevnu prošlost...mnogo je...

Ali eto, malo su nas terali na braću sa one strane Drine, malo tupili oštrice na grkljanima glinskih Srba, edukovaše nas u Gradini da nas razgrade...e,pa bio je to vraški univerzitet...pomislio bi poneki čovek da smo položili...makar sa prolaznom ocenom...ali ne....mi padom dokazasmo da baš ništa nismo naučili...

Pokolji Srba u Glini 1941. godine

Sve mislim...biće lakše sledeće godine...sve znam, tešim ono neutešno u sebi...

Sve računam, mora doći neki porez na sve to, opet...ko da naplati...kad smo im dali blanko račune, da rade sa nama šta im volja i nevolja...šta im podanički umovi ište...a mi...mi ćemo nekako pronaći put do smraDine karte...sanjaćemo srp i čekić...moliti za novog maršala, i ako ikako može duže od doživotnog...maštati o novoj braći sa starim navikama, o jednistvu neograničenih razdora medju nama, kako bi se što dublje dodvorili, jer ispada sva krivica u tome što su neki uspeli da preteknu, pa se usudiše i poneki glas da izuste...i kako sada da im ometamo svu sreću podsećanjem da je neko od nas, tamo daleko i ne tako davno, ipak, postojao...

Kako da ih pitamo zašto na mestu Bogorodice niče njihov dom...pod barjakom pod kojim su sa toliko olujnih naleta uletali u nedra tih užasnih ljudi...tih poganih Srba što se drznuše da kažu da postoji ograničena mogućnost, da ih još ponegde, ima...

Kako da ih pitamo za objašnjenje, reč po reč, kad se u Poreč mora...

Kako da ih pitamo zašto njihovi jastrebovi stvoriše Jastrebarsko...jer rovoska borba teče za neki smeštaj, a Rovinj ne sme da čeka...možda ne daj Bože ode negde...

Kako da ih pitamo odakle ta iskonska mržnja prema nama...kada hrastov grad baš nas za goste želi...valjda se uželeo starih stopala predaka, jer potomoci te korake retko znaju...

Teško je razumeti to...makar meni...jer tamo gde sam ja pristigao na ovaj oronuli vilajet koji se još uvek i ne zadugo, svetom naziva...sva nemoć se svela na moć da nam o grlima rade kamama...pred Bogom...na Boga ne misleći...jer valjda tih Bogova ima više...pa valja ubiti Boga u Srbima...poželjno je što surovije...jer šta znam...možda njihov Bog to nagradi...a vrlo verovatno nije bilo ni važno ni kako, ni zašto, ni koliko jer to su samo Srbi i ništa više.
Vreme odmiče i lagano ističe...na ovaj ili onaj način...a ova moja peta decenija planetarnog bitisanja je gotovo tri decenije u istom onom podsvesnom režimu rada...koji svaku noć poznatim glasom ponavlja tu svetu reč...Glina...koji svakim novim jutrom čuje eho od noći pre, Glina..Glina...Glina...
Taj grad...zemljom prodrman, potresen pod teretom ko zna koliko grehova, izručen ništavilu, pod čeljustima zaborava zarobljen...i dalje je onaj mali, a najveći, banijski...nekadašnji biser...koji moje srce i moja duša zove, kućom...makar u mojoj mašti.

Sve ostalo su samo prenoćišta koja zavolimo ili zamrzimo malo više ili malo manje...

Jeste...ovo pretakanje misli na papir, pa na ekran itekako zvuči konfuzno...jer kako bi drugačije bilo, realno...kad se u meni vodi bezbroj epskih bitaka izmedju osećanja, sećanja, prisećanja...sete i tuge...euforije i stagnacije tečne misli...besa i shvatanja...nesreće i bola, drame i horora...užasa koji je eksplodirao tog avgusta i tog jutra...kolone prokletih...bitka oprosta i osvete...bitka mržnje i ljubavi...

Nekako, ni sam nisam siguran kako...u meni, gotovo uvek pobedi ona bolja strana...ono pravo slavlje...a to je ljubav...koja ne mora prevashodno biti upućena ni prema kome...već prvenstvo prolaza ima ka samoj sebi...jer voleti ljubav je pobeda sama po sebi.

Naši umovi, naša tela i naš duh nisu stvoreni kako bi bili obuzeti mržnjom, jer mržnja normalnom ne prija. Naše pogonsko gorivo je ljubav i to je suština. Bar bi trebala da bude. Nemojte mi verovati na reč, samo pogledajte u sebe i oko sebe. Dajem reč da ima primera.

Ljudi bi trebalo da su bolji od zla...a ovi drugi...neka im njihovo zlo...to je sve što mogu da poseduju.

Za kraj ovog skromnog i posve iskrenog pisanija...Srbi...dodjite k sebi...dok nije kasno i dok još imate kome..

Večna slava i večni mir svima onima koje je život odneo na drugu stranu...da li tamo daleko ili ovde tako blizu...