Свети Георгије убива аждаху Св. Ђорђе рођен je у Кападокији у малој Азији, од богатих и угледних родитеља, хришћанске вере. Још као дете Ђорђе je остао без оца, na се са мајком преселио у Палестину, одакле му је мајка била родом. Ту, у пределима где je некада Исус Христос живео и проповедао своју веру, Ђорђе je одрастао. Одликовао се бистрим разумом, добротом, храброшћу, високим стасом и лепотом. Тадашњи цар Диоклецијан поставио ra je за хиљадара (заповедник војне јединице од хиљаду војника), a после и за војводу.
За време цара Диоклецијана био je организован десети, најљући прогон хришћана, коме je био циљ да потпуно уништи хришћанство и обнови многобоштво. Ђорђу je тешко падало да гледа кроз какве муке хришћани пролазе, како их убијају, имања конфискују. Када му je умрла мајка, Ђорђе je све своје робове ослободио, цело имање je разделио сиротињи и решио je да свој високи чин и положај изгуби зарад помоћи својој браћи хришћанима.
Имао je свега двадесет година када je са својим верним слугом кренуо у Никодимију цару Диокл ецијану, да покуша да га одврати од даљег прогона хришћана који невини страдају, на правди Бога. Мисли се да raje чак сам цар позвао на Савет да са осталим војводама нађе нове могућности за коначно уништење хришћанства. Међутим Ђорђе je својим смелим и разложним излагањем о томе да je потребно престати са прогањањем невиних хришћана, окренуо на счоју страну велик број присутних на Савету и изазвао je велику љутњу цара, чији je љубимац био.
Сутрадан je цар позвао Ћорђа да га наговори да промени своје мишљење. Но, Ђорђе je цару одговорио да он није само храбар војник Диоклецијанов, већ још храбрији војник Христов, те да се не плаши било каквих мука и тешкоћа зарад свог убеђења. Цар тада нареди да га ражалују и добро избатинају. Потом нареди да га баце у неку јаму, у којој je био негашени креч и у који je сипана вода, но од тога Ђорђе остаде неповређен. Потом су му обукли усијану гвоздену обућу и шибајући спровели ra у тамницу. Но, преко ноћи, како легенда каже, Ђорђе би исцељен и сутрадан ra стражари нађоше здрава. Потом су ra тукли воловским жилама, да je био сав у крви. Но, ништа не поможе, јер je мученик и даље остао постојан у својој вери и тврдио je да ra од свих мука Христ спасава. Многи који су гледали толике муке Ђорђеве и толику његову постојаност, почеше симпатисати са њим и неки су му ноћу долазили да их хришћанској вери подучава.

Неки дворани за то време наговараше цара да покуша да Ђорђа преобрати на многобожачку веру лепим начином, na ако то не успе да ra погуби, да се више не мучи.
Легенда каже да je Ђорђе на ноћ пред одлазак цару уснио сан у коме му се јавио Христос, који му je на главу ставио победнички венац и рекао да не клоне духом јер ће га ускоро примити к себи. Ђорђе онда позва свог верног слугу, исприча му сан, даде му завештање и рече му да, кад умре да овај узме тело и однесе у Палестину, тамо ra сахрани и испуни све no завештању.
Сутрадан нареди Диоклецијан да му доведу Ђорђа из тамнице, na ra поче лепим одвраћати од Христове вере, да му je жао његове младости и како би се радовао када би се он поклонио римским боговима и жртву им принео. Ђорђе пристаде да принесе жртву боговима, те они кренуше заједно у храм, a тамо се искупи силан свет да види како ће се Ђорђе поклонити боговима и принети жртву богу Аполону.
Великомученик у храму приступи кипу Аполона и прекрсти ra десном руком. У том тренутку идол се сруши уз велику буку, a за њим и остали кипови у храму. Сви су занемели од чуда и беса што им Ђорђе поруши идоле. Диоклецијанова жена, царица Александра, која je уз цара гледала ово чудо тада гласно викну: „Ија верујем у оног Бога који Ђорђу толику снагу даје!". Цар je био пренеражен овим догађајима и одмах издаде заповест да се Ђорђе и Александра одведу на губилиште и мачем посему. Ha путу за губилиште царица се помоли свом новом Богу и седе на једну клупу и умре. Ђорђе пак поносно дође до губилишта, спусти главу и џелат му je мачем одсече. To се десило 23. априла 290. године у један час no подне.
Према завештању тело су му пренели у град Лидију и тамо je сахрањен. Ha његовом гробу касније je подигнута црква и у њој су чуване мошти светог великомученика.

* * *

Дан када je погинуо свети Ђорђе, слави се као дан „Свјатаго славнаго великомученика побједоносца и чудотворца Георгија", 6. маја (23. априла), a дан када je његова црква обновљена: „Обновленије храма свјатого великомученика Георгија, иже в'Лидје, идјеже положено часније тјело jero" 16. новембра (3. новембра), који се дан у нашем народу зове Ђурђиц.
Свети Ђорђе се на икони слика у војводском оделу, на коњу (a понекад и без коња, стојећи, a ову икону у народу држе за Ђурђицу), како дугим копљем пробада страшну аждају, a мало даље стоји једна женска прилика у господском руху. Ова аждаја симболизује многобожачку силу, која je небројене хришћанске жртве прождирала. Свети Ђорђе je својом мученичком смрћу победио ту аждају и задао joj смртни удар, јер врло брзо je цар Константин учинио крај прогонима хришћана и успоставио хришћанску цркву као званичну цркву у римској империји. Женска прилика je царица
Александра, a може се сматрати да она представља младу Христову цркву која je добила слободу да се развија. Због победе над многобоштвом светог Ђорђа зову и победоносцем и многи су ra владари и војници призивали у помоћ; чак je у Русији био установљен и орден за храбре војнике, „Крст светог Ђорђа".
С обзиром на време када се слави Ђурђев дан, доба бујања природе у пролеће, у нашем народу постоји читав низ обичаја на овај дан, који имају давнашњи, прехришћански корен. Уочи Ђурђев дана, мајка спушта у лонац воде разно пролећно биље. Свака травка, има неко значење: дрен, да деца буду здрава као дрен; здравац, да je пуно здравља у кући; грабеж, да се момци грабе око девојке, итд. Биље се затим ставља под ружу у башти, a прво црвено jaje од Ускрса, које се чува и назива „чуваркућа", ставља се у лонац са травкама. Водом из лонаца деца се ујутру о Ђурђев дану умивају, a пожели им се да буду лепа и румена као црвено jaje из лонца. Домови се обично ките врбом и зеленилом.Свети Ђорђе Праве се венци, обично од лесковог прућа. Многи до овог пролећног празника не једу овчијег млека и јагњећег меса и тек од тог дана ra почињујести. Многи до тог дана неће да спавају у природи, a од тада као да се потпуно опусте и препуштају природи с поверењем. Tora дана се обично руча у природи, најчешће ћевап на ражњу, преврео сир, млади лук и барена jaja.
Ђурђев дан je и легендаран као дан пролећног окупљања хајдука, „Ђурђев данак, хајдучки састанак". Понегде постоји обичај који се зове „Ђурђевдански уранак", када народ рано ујутру излази у природу, тамо доручкује и проведе време у расцветалој природи.
Понекад се деси да Ђурђев дан падне на Велики Петак. Тада они који славе овог свеца, прославу припремају другог дана Ускрса.
У Боки - забележио je Вук - no три девојке које су за удају, рано изјутра оду на воду: једна у руци носи просо, друга у недрима грабову гранчицу, na запитају трећу: „Куда ћеш?" a она одговори: „Идем на воду, да воде и мене и тебе и ту што гледа про тебе". Онда она запита ону што носи просо: „Шта ти јеу руци?" a онајој одговори: „Просо, да просе и мене и тебе и ту што гледа про тебе". Потом упита ону што има гранчицу, шта joj je у недрима, a она одговори: „Граб, да грабе и мене и тебе и ону што гледа про тебе".
И у Левчу и Темнићу девојке чине разне ствари најчешће у вези са удајом. Тако се неке од њих ноћу или рано изјутра ваљају no јечму -да момци јече за њима; друге се купају на вишњи или грабу, или јашу једно од ова два дрвета - да се момци грабе или да свисну за њима; треће кидају увече два пера белог лука, намењујући једно себи a друго оном момку кога воле - ако ујутру буде једно перо краће a друго дуже, неће се узети, ако je обратно - хоће; четврте стављају пред спавање у свој опанак или ципелу мало хлеба, соли, воде, масти, чунак (од разбоја), јечма, чешаљ и нож, говорећи притом: „Ко je мој суђени, нека дође вечерас код мене; ако je гладан, ево му леба и соли; ако je жедан, ево му воде; ако je бос, ево му опанка (или ципела) да се обује; ако je на коњу, ево му зоби за коња; ако мора да пређе преко воде, ево
му чунак да се превезе; ако je неочешљан, ево му чешља и мас' да се очешља; ако мора да пређе преко горе, ево му ножа да се брани од зверова". Неке се опет купају рано ујутру на преврнутом кориту, да би се момцима за њима памет преврнула.
Петак пред Ђурђевдан зове се Биљани (биљни) Петак. Tora дана жене иду у поље - „у траве" и тада обично наберу: коприву, копитњак, цисачу, омилен, одолен, петлову кресту, петлово перо, ђурђевак, поврату, оман, бриздавац, млечику, јечам, златноглав, бели слез, зечије уши, приватницу, дебелицу, вратич, крављачу, подбел, навалу, козлац, гороцвет, кукурек, мечју шапу и наломе гранчице од леске, дрена и граба. Свака травка и цвет има своје значење. Мајке воде у траве кћерке, a свекрве снахе, na им показују која je која трава. Изабране траве доносе кући и остављају на неко скривено место, да ту дочекају Ђурђевдан.
Уочи Ђурђевдана и Митровдана, треба да буде свако код своје куће, јер су ови дани глава од године. Ko тада не буде био код своје куће, тај ће целе ноћи почивати no туђим кућама.
Ko види змију пре Ђурђевдана, верују на Косови, тога ће хватавати грозница преко целе године. Ha Ђурђевдан не треба спавати преко дана, јер ко спава биће целе године дремљив и спављив, и болеће ra глава.
AKO je на Ђурђевдан ведро, биће родна година. Ако на Ђурђевдан и сутрадан пада киша, биће сушно лето; a ако пада трећега дана (тј. на светог Марка), биће лето кишовито.
Ђурђевдан je, no народној песми, био крсна слава Марка Краљевића и властелина Мрњавчевића. Крсно име светог Ђорђа прослављали су и црногорски владари из династије Петровића.